PIŠE: MILICA KRALj


U „Ne­delj­nim ilu­stra­ci­ja­ma” ob­ja­vlji­va­la je ro­ma­ne u na­stav­ci­ma: „U slo­ve­nač­kim go­ra­ma” (1934-1935), „To je bi­lo jed­ne no­ći na Ja­dra­nu” (1935-1937), „Greh nje­ne ma­me” (1937-1938), „Ot­mi­ca mu­ška­ra­ca” (1938-1939), „Ne­po­be­di­vo sr­ce” (1939-1940), „Ra­nje­ni orao” (1940-1941); „Iz­gu­blje­no de­te” (ne­do­vr­še­no štam­pa­nje 1941); „Ma­la su­pru­ga”, „Iz­dan­ci Šu­ma­di­je”.
Ro­man u na­stav­ci­ma bio je na­mi­je­njen naj­ši­rem či­ta­lač­kom kru­gu i na­stao je sa na­mje­rom iz­da­va­ča dnev­nih no­vi­na da pri­vu­če što vi­še či­ta­la­ca, a ti­me i da se ostva­ri što ve­ća do­bit.
Pr­vi ro­man ko­ji je ob­ja­vlji­van u no­vi­na­ma bio je „Ro­bin­zon Kru­so” Da­ni­je­la De­foa (od 17. ok­to­bra 1719. do 17. ok­to­bra 1720. go­di­ne). Dnev­ni pod­li­stak ro­ma­na u no­vi­na­ma uveo je fran­cu­ski iz­da­vač Ži­rar­den 1. ju­la 1836. go­di­ne u La Pre­see ko­ji je do­ži­vio ne­za­pam­ćen uspjeh.
Ob­ja­vi­la je i zbir­ke pri­po­vje­da­ka: „Da­ma u pla­vom”, „De­voj­ka sa ze­le­nim oči­ma”, „Ča­sna reč mu­ška­ra­ca” i „Sve one vo­le lju­bav”. U be­o­grad­skim po­zo­ri­šti­ma iz­vo­đe­ne su i dvi­je nje­ne dra­me „Ta­mo da­le­ko” i „Eman­ci­po­va­na po­ro­di­ca”.
Po­pu­lar­na Mir-Jam umr­la je 22. de­cem­bra u ve­li­koj bi­je­di 1957. go­di­ne u Be­o­gra­du. Na­ša Džejn Ostin zbog po­li­tič­ke osu­de ni­je mo­gla da pro­na­đe po­sao po­sli­je vi­še­de­ce­nij­skog ba­vlje­nja no­vi­nar­stvom. Osu­du je iz­re­kao lič­no Oskar Da­vi­čo 1945. go­di­ne na sjed­ni­ci Sa­ve­za knji­žev­ni­ka Ju­go­sla­vi­je: „Ne­ki dru­go­vi ne pi­šu bor­be­no, ona­ko ka­ko na­ša stvar­nost zah­ti­je­va. Oni ne pi­šu ko­mu­ni­stič­ki, pi­šu bur­žuj­ski, sen­ti­men­tal­no i sla­du­nja­vo kao Mir-Jam”. Po­sli­je ova­kvog iz­ri­či­tog ne­go­do­va­nja, za­pra­vo pre­su­de Oska­ra Da­vi­ča, sva nje­na pra­va su iz­bri­sa­na. Agil­ne mu­ško­ba­nja­ste pri­pad­ni­ce AFŽ-a ša­ma­ra­ju sve one dje­voj­ke i dje­voj­či­ce ko­je vi­de sa knji­ga­ma Mir-Jam.
Na je­dvi­te ja­de njen brat Ste­van je uspio da joj iz­ra­di ne­ku ma­lu pen­zi­ju od ko­je ni­je mo­gla da ži­vi iole pri­stoj­no. Autor­ska pra­va pre­pi­sa­la je svom iz­da­va­ču knji­ža­ru Iva­nu Ve­se­li­no­vi­ću, uz za­hval­nost što joj je dao no­vac da ku­pi ne­što uglja ka­ko se ne bi smr­zla. Ka­da je umr­la ne­ki bez­lič­ni glas je te­le­fon­ski to sa­op­štio Ste­va­no­voj kćer­ki bez ijed­ne ri­je­či sa­u­če­šća.
In­te­re­so­va­nje za nje­ne ro­ma­ne ni­je pre­sta­lo do da­na da­na­šnjeg, u 21. sto­lje­ću ka­da je eman­ci­pa­ci­ja že­na do­sti­gla ne­za­pam­će­nu afir­ma­ci­ju. U če­mu se oogle­da taj­na nje­ne ne­pre­kid­ne či­ta­no­sti i in­te­re­so­va­nja?
Mir­jam je pre­sli­ka­la mo­del ur­ba­nog gra­đan­skog ži­vo­ta, gra­đan­sku pro­di­cu sa nje­nim utvr­đe­nim hi­je­ra­hij­skim re­dom, in­si­si­ti­ra­la je na oču­va­nju i po­što­va­nju tra­di­ci­o­nal­nih vri­jed­no­sti, na etič­no­sti i do­sled­no­sti. Osno­vu sva­ke nje­ne pri­če či­ni mo­ral­ni ko­deks: sve što se de­ša­va iz­van okvi­ra do­pu­šte­nog, nor­mi­ra­nog i utvr­đe­nog po­na­ša­nja ak­te­ra nje­nih ro­ma­na – do­ži­vlja­va osu­du i pod­vrg­nu­to je pre­ko­ru.
Na stra­ni­ca­ma nje­ne pro­ze su­sre­će­mo že­ne svih pro­fe­si­ja i pro­fi­la: gim­na­zist­ki­nje i tr­go­vač­ke po­moć­ni­ce, se­ljan­ke i grad­ske že­ne, in­te­lek­tu­al­ke i kro­ja­či­ce, dak­ti­lo­graf­ki­nje i prav­ni­ce, mon­den­ke i do­ma­ći­ce, one ne­is­ku­sne ko­je če­žnji­vo sa­nja­ju o istin­skoj i či­stoj lju­ba­vi i one dru­ge ko­je se pot­pu­no za­bo­ra­vlja­ju i pre­da­ju mu­škar­cu pri­je bra­ka, ras­pu­šte­ni­ce i ne­vjer­ni­ce, na­mi­gu­še i oda­ne ma­le su­pru­ge, čed­ne na­iv­ke i ras­ka­la­šne pre­ve­jan­ke, oda­ne su­pru­ge i ko­pi­lu­še, po­kor­ne že­ni­ce ko­je se svi­ja­ju oko do­ma­ćeg og­nji­šta i ras­tu­ra­či­ce bra­ko­va.
I svi­jet mu­ški­nja je ra­zno­lik, kre­će se od bes­kru­pu­lo­znih za­vod­ni­ka do bri­žnih mu­že­va, od onih ko­ji­ma je sa­mo do pro­vo­da sa dje­voj­ka­ma i ko­ji ne mi­sle ozbilj­no do onih ko­ji tra­že ozbilj­nu, ra­di­šnu i ne­vi­nu ži­vot­nu sa­put­ni­cu. Jer, ka­ko ka­že jed­na od Mir-Ja­mi­nih ju­na­ki­nja „sa­mo je že­na u sta­nju da udah­ne no­vu sna­gu, po­vra­ti vje­ru u ži­vot i uz­dig­ne iz po­no­ra. Sa­mo je že­na u sta­nju da ohra­bri i da­ru­je ve­li­ku i ne­se­bič­nu lju­bav”.
Mir-Jam je bi­la od­li­čan po­zna­va­lac žen­ske psi­he, ona je do tan­či­na ot­kri­va­la naj­lju­bav­ni­ju stra­nu svo­jih ju­na­ki­nja, i sa­ma ne­u­da­ta i ona je sa­nja­ri­la o vječ­noj lju­ba­vi, o lje­po­ti brač­nog ži­vo­ta, ali u re­al­nom svi­je­tu u ko­me je ži­vje­la pre­po­zna­va­la je ru­ši­lač­ku ener­gi­ju ko­ja je po­ni­šta­va­la nje­ne i sa­nja­ri­je nje­nih ju­na­ki­nja.
Nje­na žen­stve­nost ogle­da­la se ka­ko u dam­skom na­či­nu odi­je­va­nja ta­ko i u sli­ka­nju po­zi­tivnh ju­na­ki­nja: uvi­jek u lju­bi­ča­stim ha­lji­na­ma, ru­ka­vi­ca­ma, še­ši­ri­ma sa ve­li­kim obo­dom, ona je sop­stve­nu sli­ku ugra­đi­va­la u pri­ču. Vje­što pri­ča­ju­ći za­ni­mlji­vu pri­ču sa ve­što vo­đe­nim za­ple­tom su­sre­ti­ma na neo­bič­nim mje­sti­ma, ju­na­ci­ma iz raz­li­či­tih dru­štve­nih kla­sa, po­ro­dič­nim že­lja­ma, sva­đa­ma, po­mi­re­nji­ma, raz­la­zi­ma i po­nov­nim su­re­ti­ma sa sreć­nim kra­jem i po­u­kom, omo­gu­ća­va­li su po­seb­no či­ta­telj­ka­ma uvek želj­nim lju­bav­nih pri­ča da pro­na­đu či­ta­ve pre­sli­ka­ne dje­lo­ve vla­sti­tog ži­vo­ta.
Gra­đan­ski ur­ba­ni ži­vot u Sr­bi­ji pod­vrg­nut je Mir-Ja­mi­noj ana­li­zi, sa ja­sno po­sta­vlje­nim gra­ni­ca­ma iz­me­đu do­brog i lo­šeg, iz­me­đu mo­ral­nog i ne­mo­ral­nog, sa oči­gled­nim sa­vje­ti­ma i po­u­ka­ma da su u lju­ba­vi naj­bit­ni­je oso­bi­ne ra­zu­mi­je­va­nja, pra­šta­nja, po­što­va­nja i po­dr­ška čvr­sti te­me­lji na ko­ji­ma po­či­va brač­ni i po­ro­dič­ni ži­vot.
Po­tom ono što je i omo­gu­ći­va­lo ne­za­pam­će­nu či­ta­nost je­ste la­ko­ća pri­po­vi­je­da­nja, jed­no­smjer­na pra­vo­li­nij­ska nit sa pred­vi­dlji­vom za­vr­šni­com, po­tom ži­vot­ni ram ko­ji su sa­gra­di­li i učvr­sti­li mu­škar­ci, stvar­ni go­spo­da­ri unu­tar ko­ga ži­vi i po či­jim prin­ci­pi­ma dje­lu­je žen­sko bi­će, san o ide­la­nom mu­škar­cu – sve to či­ni da in­te­re­so­va­nje za Mir-Jam i da­lje tra­je. Po­seb­no sli­ko­vi­tost i fil­mič­nost ko­ji su omo­gu­ći­li ekra­ni­za­ci­ju naj­po­pu­lar­ni­jih nje­nih di­je­la.
„Ra­nje­ni orao” je dra­ma­ti­zo­van i 1978. po­sta­vljen na sce­nu Ate­ljea 212 , a po ko­me je sni­mljen i film, i ekra­ni­zo­van kao tv se­ri­ja, kao i „Ne­po­je­di­vo sr­ce” i „Gri­jeh nje­ne ma­me” i „To je bi­lo jed­ne no­ći na Ja­dra­nu”.
KRAJ